Критика рада еколошког невладиног сектора

 

Невладин сектор се суочава у последње време са озбиљним критикама. Не само да је на мети критичара, на челу са Александром Вулином, финансирање НВО сектора, већ и целокупно деловање невладиних организација. Ретко је да једна НВО отворено критикује сродне организације, али, нажалост, постоје одређени проблеми у НВО сектору који се не могу игнорисати само зарад добрих партнерских односа са другим НВО и финансијерима.

 

 

Свакако да министар Вулин није адекватно одговорио на проблем са невладиним сектором. Уместо да базира своје аргументе на критикама успешности невладиних организација, Вулин је своје аргументе заснивао на превеликом броју НВО у Србији. За једну земљу је похвално да има толико висок ниво организованости грађана, и свакако да је боље имати широк спектар удружења, која ће покрити велики број проблема у локалним заједницама. НВО су од велике помоћи свакој државној структури јер покривају области за које држава нема времена или воље. Решавањем  проблема грађана у разним областима, НВО сектор је заправо бесплатна помоћ коју ниједна озбиљна држава не би смела нападати анти-НВО реториком.

 

 Свакако да у Србији НВО сектор не функционише како би требало, међутим, не сме се рад продуктивних НВО и оних будућих које ће настати обезвредити реториком која побуђује код грађана страх и неповерење према невладиним удружењима. Читав проблем са НВО сектором се тиче продуктивности удружења, а не њиховог броја или сврхе.

 

Основна грешка НВО јесте то што веома лако заборављају на главни део статута једне НВО, а то су циљеви организације. Свакако да нису све НВО склоне драстичним променама циљева или бар игнорисању истих, међутим, као кровне организације за одређене области се налазе управо оне политизоване грађанске иницијативе које су на рачун запостављања почетне мисије изградиле свој углед и финансијску одрживост. Још екстремнији пример јесу организације које се активно залажу за промоцију својих циљева, али деловање ја најчешће вид паравана за стицање финансијске добити.

 

Иако су сви пројекти који се финансирају китњасто написани, реализација пројекта углавном не решава проблем у локалним заједницама. Одрживост пројекта у будућности је важна ставка и све НВО добро покривају ову тезу у писању пројеката, али како нема накнадне контроле дугорочне одрживости пројекта од стране финансијера, нема ни труда НВО да реализују обећано. Разлика између еколошких и других типова НВО јесте у томе што еколошке НВО јесу често резултат самоудруживања чланова једне локалне заједнице која је уочила одређену опасност у животној средини у којој живе чланови удружења. Међутим, уместо да се ове НВО посебно цене, новац за реализацију пројеката добијају неке квазиеколошке НВО чији циљеви су базирани углавном на едукацији становништва о заштити животне средине, обележавање стаза у природи и сакупљању смећа у коритима река. Едукација јесте битна, међутим, није најбитнија јер локално становништво углавном зна да препозна еколошки проблем. Оно што је потребно јесу еколошке НВО које ће се бавити реалним опасностима по животну средину, које ће коментарисати активно дешавања у животној средини, које ће по потреби критиковати и свим законски дозвољеним средствима решавати реалне проблеме. Погледавши списак НВО које су последњих година добијале пројекте од разних финансијера у области заштите животне средине, долазимо до тога да је јако мали број организација познато широј јавности и да већина њих не реагује када је природа истински угрожена. Наравно, не може се очекивати од новооснованих НВО да буду носиоци друштвене критике, већ од зрелих удружења која дуго опстају, али из њима знаних разлога остају по страни, едукујући и сакупљајући флаше и кесе по шумама. Реално је рећи да су ове најчешће политизоване НВО преплаћене у односу на резултате свог деловања.

 

Начин финансирања пројеката је такође јако дискутабилан. Удружења састављена од ентузијаста који немају ближих веза са Управним одборима финансијера имају мале шансе да добију новац за своје пројекте, Такође, више се гледа привлачна форма него практична суштина пројекта. Чудно је што о финансирању еколошких пројеката не одлучују кадрови способни за препознавање проблема у животној средини (еколози, биолози, инжењери пољопривреде), већ се често на месту тумача предлога пројеката налазе економисти, ФОН-овци или менаџери.

 

Наравно да нису све НВО такве, али се на основу степена реакције НВО на реалне проблеме у локалним заједницама стиче утисак да се доста новца узима, а мало ради. Мала удружења ентузијаста и становника локалних заједница су скрајнута због неких већих, моћнијих организација чије седиште је углавном у већим градовим Србије. Да ли је реално да Управни одбори НВО који седе у Београду могу разумети и решити проблеме боље од малих, локалних удружења? 24000 НВО у Србији, а толико мало резултата, најбољи је параметар рада НВО сектора.

 

Joomla templates by a4joomla

Дизајн Воја & Ивана