Природа на трпези - филозофија живота и право српског сељака
Трпеза правог српског сељака се не може замислити без производа који се набављају директно из природе. Широк је спектар биљака које се користе у исхрани у традиционалном сељачком домаћинству. Од биљака се користе у исхрани разне врсте зеља, седмолист, коприва, маслачак, лобода, сремуш, затим разне врсте дивљег воћа ( дивље јагоде, купине, трњине, дрен, глог, оскоруша, шипурак, дрен, боровнице...), разноврсне зачинске и лековите биљке, као и неколико врста јестивих гљива.
Сељаци су на основу вишевековног директног контакта са природом формирали специфичан однос према природним ресурсима. Тачно се зна када и где се шта може наћи од хране у природи, а ова гастрономска традиција се преноси усмено. Поред практичног аспекта коришћења намириница из природе, постоји и дубоко укорењен филозофски акспект исхране из природе. Када год узмете нешто из природе, увек постоји мањи или већи „огрешај“ о природу. Ви реметите природни ред ствари, некоме одузимате од трпезе, а опет некоме другом смањујете конкуренцију за храну.
Где онда лежи право сељака да узима из природе и где је опрост за огрешај према природи? Коришћење дивљих биљака и животиња у исхрани људи, нарочито у пролеће и лето, јесте део гастрономске традиције. Ми сматрамо да сељак на свом имању има право да без дозволе сакупља пужеве или лековито биље, али без побуда да их касније продаје, већ из побуде да себи обезбеди оброк или лек.
Сведоци смо масовне помаме за лековитим биљем. Појављује се велики број откупних станица за лековито биље, где се килограм суве масе матичњака плаћа 110 динара по килограму или килограм осушеног петровца 90 динара по килограму. Страховито мала цена за страховито велико парче природе. Довољно је само погледати Маљен у јулу и јуну. На све стране су трагови копача- трагача за ризомима линцуре. Тиме долазимо до парадокса да познаваоци лековитог биља користе своје знање да би уништили лековито биље зарад сопствене зараде! Масово уништавање лековитог биља јесте последица не активности сељака, већ великих компанија и институција које додељују дозволе за овакве видове експлоатације или не контролишу добро „трагачке“ активности.
Иста је ситуација и са гљивама. Сељак ће узети из природе гљива онолико колико је за један оброк потребно, док ће организовани гљиво-криво-ловци нарушавати приватност туђих шума и брати и по неколико стотина килограма гљива, односити их у џаковима и продавати. Такође, наше пужеве нису појели сељаци, већ су се нашли на трпезама у Италији и Француској.
Држава треба да се постара да се посебним мерама подстиче гајење пужева, печурака, лековитог биља.
Може се слободно рећи да су сељаци који живе на малим поседима и који се баве екстензивном пољопривредом прави произвођачи природе. Сељак познаје локалитете где расте најукусније зеље или где и када расте која гљива. Оваква знања се преносе само најближим члановима породице, али се никако не говоре путницима намерницима, који могу добити који залогај укусне печурке, али не и локацију тајног налазишта природних деликатеса.
Ми ћемо у овој рубрици покушати да вас упознамо са најукуснијим намирницама које стижу до нас директно из природе. Хранљива вредност тих намирница је далеко већа него када су у питању намирнице из супермаркета. Уживајте конзумирајући природу на трпези, али само уколико сте је сами на трпезу и набавили! Не купујте прехрамбене производе из дивљине и не продајите исте, не подржавајте стварање прихода на рачун експлоатације природе!
Аутор текста: П.Петровић